Jedan sam od onih koji često proverava koji je danas dan, a koje se godine desilo nešto... to je tek problem.

U situacijama kada mi je potrebna tačna godina, prisećam se tih brojki po događajima: '77. krenuo u školu, '78. SP Argentina, '79. Mediteranske igre u Splitu, '80. umro Tito, '84. ZOI Sarajevo, '85. krenuo u srednju, '89.vojska, '90. – 2000. (privatnost), 2000. ode Sloba...
Period od 2001. do 2005. beležim kao godine koje, ne da su pojeli skakavci, nego vreme za kojim žalim već skoro dve godine i ujedno srećan što takvu grešku do kraja života neću više napraviti, a radi se o ljudima.
Znam da je raditi s ljudima najgori mogući posao. Često i nemamo izbora ili nas poziv koji smo odabrali upućuje na rad s njima. Iskreno, svaka čast onima koji to mogu.

Rad s ljudima i rad o glavama ljudi obeležili su sam kraj ove kalendarske godine.
Troje mladih ljudi koji su juče poginuli jesu deo te priče i neću o tome, tragedija je to.
Ali hoću o onima koji nam direktno rade o glavi, za koje radimo i koji nas plačkaju.
Kada poslanici «Narodne skupštine» zasednu prepodne, pretresu predložene setove zakona - kao svađaju se i raspravljaju u naše ime, izglasaju ga, predsednik države sve to ispotpisuje, Službeni glasnik to sve odštampa (a službeni sajt još ne objavljuje) i nakon toga skupštinski spiker raspiše neke izbore osmehujući se i zahvaljujući se svima na poverenju... onda moram da ga zamolim i da me uhvati za sise jer volim to kad me jebu!

Eto... naterali su me i da psujem, pa ajmo onda u tom tonu dalje:
Osetili su da ih narod ne jebe više, da se svima jebe za izbore, teritorije, integritete i suverenitete pa u oblandi setova zakona stvorili mehanizam za svoje bitisanje.
Ti setovi ili kondomi koji će ih štititi od naroda od juče nam donesoše 24 nova grada (Bg incl.). Još toliko administracije i birokratije. Ma...

Razumem sve to, veoma dobro.
Znam zašto i pljujem po tome.
Znam i zašto to mogu.
Radiću to i dalje, 'al s osmehom.