...
Već više od dvanaest sati je na poslu, van kuće.
Ulična svetla i gužva u gradu mu prijaju jedino kada ga odvoze kući. Retko kada to čine, a i on to ne voli.
Ponekad i šefovi primete njegov umor i uvide da su preterali. Znaju to kada se on ućuti, kada im pogledom sve objasni. Tada dobija poslednji posao za taj dan: da se odvuče kući.
Tamo gde ga odvoze, prazno je i hladno.
Ulice tog grada strane su kao i sve ulice koje postoje. On nema svoju.
Putevima koji vode do mesta na kojem bi trebao da se odmara, koje je za to predviđeno, i večeras ljudi negde žure.On misli da svi žure nekome. Mora tako jer, zbog čega on ne žuri?
Zašto je njemu lepo u toj tišini koju obezbeđuje luksuzna unutrašnjost vozila koja čini samo to?
On nije skroman niti je ikada to bio. Sve što je imao i ima, njemu je malo. Čak i ono što zna da će imati jer to želi, smeta mu, nedovoljno je.
Ispred njih, u automobilu koji je stariji on njega, a velik tek toliko da su u njemu roditelji i sin, srećna porodica ide ka nekom cilju.
Veselo dete pokazuje crteže umornom čoveku iza njih.
Kroz glavu je prošla scena njegovog detinjstva.
On je to isto radio pre više od trideset godina i bio je tada najsrećnije dete.
Pokazivao je tada nasmejanim ljudima slike iz prospekta novog automobila, u kojem ga vozi njegov otac. Tada su se vraćali sa novogodišnjeg sajma i želeo je da vožnja traje što duže.
On zna sreću tog deteta i žao mu je sada što dečaka nije obradovao makar osmehom, nego je tada lutao kroz decenije.
1
komentar/a:
Angelina, 11. januar 2007 12:49:00
sromnost je vrlina onih koji drugih vrlina nemaju :)